Dva Transalpa do Transalpine

Dan 1

Kratak izlet sa Srđanom, dva dana sa dva Transalpa ka Transalpini. Brz i jednostavan dogovor – 'oćeš, oću – sreda i četvrtak, 1.100 km preko Transalpine do Sebeșa, noćenje i put nazad preko Petroșani, offroad-om do Băile Herculane i Bele Crkve. Fokus je na vožnji sa kratkim pauzama po mogućnosti u prirodi – put je dug a predeli prelepi, stajali bismo inače svakih petnaest minuta da zadovoljimo fotografa u meni.

Prognoza obećava, sastajemo se u 8:00 kod Male Krsne – Srđan iz Pančeva, ja iz Kragujevca – i put pod noge. Stižemo do Dunava; ostavili smo autoput i jednoličan pravac magistrala iza nas i sada krivudamo pored reke ka jutarnjom suncu. Čekamo celih 20 minuta u Donjem Milanovcu na pumpi, ali nam kratak doručak vraća poverenje da će sve biti ok. 

Na granici čekamo celih minut i po i već smo u Rumuniji. Do početka Transalpine nas ponovo čeka dosta magistrale i jednoličnih puteva kroz naselja. I to brzo prođe i to je to, počinje uspon. 

Srki je već posetio ovaj deo, dok sam ja položio tek prošle godine pa je ovo tek drugo putovanje motorom u inostranstvo. Pritom nikada nisam bio u Rumuniji. Ali ovde nismo za sightseeing – put je cilj. 

Penjemo se polako uz Transalpinu bez ikakve gužve. Najavljena kiša se pretvorila u sitnu maglu koja brzo nestaje i ispred nas se otvara suv i krivudav put. Dok kolega vozi Karoo Street ja vozim Trailmax Raid. Imao sam mogućnost da sa ovim gumama ogrebem krivine po Bosni i Crnoj Gori i sa zadovoljstvom ovde pratim Srkija kako bira lepe linije. Pratim ga do prodavaca na vr' brda kod kojih se snabdevamo kačkavaljem, sirom i nekom domaćom salamom punog ukusa. Uspevamo da objasnimo da nam treba još hleb i eto – odnekle nam donose zadnji sastojak za sendvič. 

Koji kilometar dalje stajemo na jednoj od serpentina, pozdravljamo nekog džukca za kog nismo sigurni da li hoće da se mazi ili da jednog od nas odvuče. Vadimo doručak i uživamo u pogledu i svežem vazduhu. Kezimo se kao klinci koji su pobegli iz škole. Nahranili smo malo i psa i teramo dalje, valja se još krivina navozati.

Uspevamo da usput stanemo i slikamo mašine, pošto smo oboje onako – nefotogenični. Transalp se i ovde pokazao dobro; udoban za duge puteve, agresivan za praćenje lokalnih vozača a pri tom siguran i stabilan za offroad sledećeg dana. Baš zbog toga smo ga oboje izabrali.

Dok se vozimo pretiče nas kolega Rumun na GS-u. Ništa, pratimo ga jednoglasnom odlukom 🙂 Dobrih desetak minuta idemo za njim u stopu, ostajemo fino u našoj traci. Put odličan, suv, gume stabilne – grizemo asfalt i uživamo.

Stiže nas polako umor, pogotovo Srki nije spavao mnogo noć pre puta. Taman kad nas popušta želja da jurcamo otvara se ravan put, šuma i rečica. Stajemo i prostiremo jakne na travi pored reke. Dok Srki odmara ja slikam mašine i nestvarno lepu prirodu koja se otvorila tik ispred nas. Škljocam malo jače fotoaparatom, da poteram medvede kojih ovde verovatno ima. Delovalo je, nije nam nijedan prišao.

Dalji put je opušten, lep i krivudav asfalt vodi kroz šume. Uživamo umerenom vožnjom. Stajemo pedesetak km pre Sebeșa da rezervišemo smeštaj, popijemo kafu i rešimo ostatke salame i sireva. 

Put nastavlja dalje, ali sa duplim espresom nije mi više do umerene vožnje. Vozimo malo brže, counter steering i lepljive gume ulivaju poverenje. Osećam da dva, tri puta grebem fusrastere – posle zadnjeg puta pretiče me kolega i usporava malo. Nemamo komunikaciju pa mislim da je možda umoran, nastavljamo do smeštaja opušteno. "Znaš zašto sam te pretekao? Počele su fusrastne da varniče, mislio sam ode ti 🙂 " – Ja se kao izvinjavam a osmeh do ušiju. 

Nisam prijatelj nepotrebnog rizika, ali volim da pipam granice. Grebanje je za mene neka kontrolisana granica – umanjio sam vremenom strah od naginjanja motora i stekao poverenje u gume i u motor. Zato mi se i Transalp sviđa – i kao početnik u nijednom momentu u zadnjih godinu dana nisam imao osećaj da je mašina ili guma kriva. Uvek znam gde sam zeznuo.

Stižemo do smeštaja, lepo sređeno sa parkingom i nekoliko bajkera. Pozdravlja nas ne toliko veliki prepariran medveg za kog sam kratko pomislio da i nije nešto velik i da bih mogao nekom Jiujitsu forom da ga polomim 🙂 Kalkulisan rizik my ass, razum kaže "Ne seri debeli, idi po pivo, i čips".

Odmaramo malo uz hladna pića i upoznajemo se malo bolje. Ja sam offroad mahom vozio sām u početku – posle upita na forumu javio se Srki i "istestirao" me malo po Rudniku, Rtnju i Tari. Ovo nam je prva tura i ispostavilo se da imamo sličan ritam. Bez večere (čips i kikiriki nisu večera) ležemo da spavamo a tako mi se jela pizza.

Sutra će nov dan, biće valjda dobrog doručka?! Aha, hoće pišek. 

Dan 2

Nov dan, stari put. Ustajemo ranije kako bismo pošli oko 8:00. Srki ustaje rano i prati enduraše iz Poljske koji su izgurali mašine i pošli u neko bezbožno vreme kao mlade pobegulje. Malo pre nas ekipa iz Španije sa teškim motorima nastavlja put po Evropi pravac Beograd. Srešćemo ih usput mislim dva puta. 

Opraštamo se od medveda i polazimo iz Sebeșa nazad preko Transalpine. Cilj je da kod Obârşia Lotrului skrenemo za Petroșani i onda dalje na 66A do Băile Herculane, onda Bela Crkva i Kovin.

Napuštamo naselja i gužvu radnog dana i počinjemo da uživamo u suncu dok se polako penjemo na oko 1700m. Svež vazduh, sunce i osmeh na licu – buđenje za preporuku. Usput pretičemo Špance koji prate isti put, ali zaobilaze offroad deo i asfaltom idu do Băile Herculane. Rešavamo drugu kafu dana u Obârşia Lotrului i nastavljamo putem 7A ka Petroșani. Put nije toliko dobar kao 67C, delimično je i uži ali nije opterećen. Krivudamo po šumi i otvorenim proplancima, pratimo malu rečicu koja se vijuga tik uz put. Stajemo kod nekog malog vodopada koji se samo stvorio iza krivine.

Ulazimo u Petroșani, sipamo gorivo i polako počinjemo da tražimo neku pekaru. Prolazimo Petroșani i dva, tri sela i već vidimo da ćemo offroad deo voziti za kritično praznim stomacima. Prva picerija usput je izabrana na mapi. Crash-ujemo neki dečiji rođendan i provodimo dobrih dva, tri sata u poručivanju i čekanju klope. Već uveliko kriziramo i bodemo očima konobara i konobaricu koji nas vešto izbegavaju. Ja varim na prazno, da čuju. Vidimo da nema od toga ničega, naći će se valjda pekara neka u prokletom Uricani. Namrgođeni izlazimo da im pokažemo da smo razočarani. Upadamo najzad u neku pekaru kao iz vremena Sovjeta – ima samo hleba i nekih slatkiša. Prodavačica nam pokazuje neku burger radnju koja je u 12, 13h krcata tako da i to otpada; upadamo u neku prodavnicu. Duga priča, kratka reč – hranimo se nekim sumnjivim pica hlebom iz folije – nit je pica nit je hleb, Twixovima i Snickersima uz neku vitamin vodu pored neke kante na magistrali, pošto je i sunce već zažeglo i ovo je bila prva senka. Selfi kao dokaz i teramo.

Evo i Srkijeve galerije

Dalji put do Băile Herculane se sastoji od polomljenih betonskih ploča mešanih sa asfaltom i makadamom (GPS Track). Prolazimo i taj deo, stižemo do lepih krivina i dobrog asfalta gde ponovo pretičemo ekipu iz Španije. Na prilazu Băile Herculane se asfalt obnavlja, gradilišta, nedostatak signalizacije; klasika.

Završavamo u prvom restoranu gde poručujemo mešano meso. "Sale, lik sada tek pali roštilj!". Baš nam se nije htelo sa klopom, barem je bilo sveže. Klopamo dok gledamo sina vlasnice, buckastog klindžosa, kako se sa uživanjem dovogodišnjeg klinca igra sa nekom mrtvom ribicom 🙂 Coca Cola je bila hladna.

Od sada nas čeka asfalt nazad do Kovina gde se rastajemo. Dobar put sa brzim krivinama menja se sa klasičnom monotonom magistralom i vodi nas preko Bele Crkve, gde na granici još petnaestak minuta čekamo smenu rumunskih carinika. Rešavamo i to i vožnjom u suton – bukvalno – ulazimo u Kovin. Dva dana prođu brzo i već počinje dogovaranje za otvaranje picerije i za rutu sa više offroad-a po prelepim delovima Rumunije. Verovatno nosimo svoju hranu, nije im verovati.